Žene sa invaliditetom se suočavaju sa preprekama i diskriminacijom u društvu, češće od muškaraca sa invaliditetom. Evropski Forum OSI je pokrenuo pitanje rodne ravnopravnosti i postavio ga kao prioritet u postizanju specifičnih ciljeva i promene u životima preko 25,000 žena sa invaliditetom u Evropi. Disabilitiy Voice je razgovarao sa Gunta Anca, članicom Komiteta i predstavnicom EDFa u Odboru direktora Evropskog ženskog lobija.

Disability Voice: Šta EDF radi na unapređenju života žena sa invaliditetom?

Gunta Anca: Jedna od trenutnih briga je produžetak materinskog odsustva za žene sa invaliditetom, ali takođe ističemo kompleksnu i osetljiviju situaciju u našoj grupi u vezi sa nedostatkom zaštite u oblasti usvajanja i hraniteljstva dece sa invaliditetom. Tako stremljenje ka jednakim pravima i mogućnostima žena sa invaliditetom jeste prioritet Evropskog Foruma OSI već duže vreme. Žene su osnovale svoj komitet koji podržava rad EDFa u radu na pitanju rodne jednakosti. Naš ženski komitet omogućava EDFu da se invalidska pitanja uključuju u politiku jednakosti i izradi mera za sprovođenje invalidske politike u domenu rodne jednakosti. Naše aktivno uključivanje u Evropski ženski lobi takodje omogućava veću podršku EDFu.

DV: Koje bi bilo adekvatno trajanje  materinskog odsustva?

GA: Komisija je predložila povećanje minimalnog broja nedelja za materinsko odsustvo sa 14 na 20 nedelja. Dodatno, EDF sugeriše da države članice EU treba da obezbede dodatno plaćeno odsustvo u slučaju, na primer, rođenja deteta sa invaliditetom. Trajanje dodatnog odsustva treba da bude proporcionalno i da omogući ostvarivanje posebnih potreba majke i/ili deteta. U praksi EDF traži kontinuitet u periodu materinskog odsustva od najmanje 24 nedelje koje će biti plaćene a odnosiće se na vreme pre i nakon porođaja. 

DV: Zašto je ženama sa invaliditetom  potrebno duže vreme prilagođavanja?

GA: Ponekad se materinstvo odvija u kompleksnijem okruženju, kao što je slučaj sa usvajanjem ili hraniteljstvom dece sa invaliditetom ili u slučaju žena sa invaliditetom. Nijedna od ovih okolnosti nije obuhvaćena u Evropskoj Uniji, a to treba da se razmatra kao teška situacija na isti način kao i ona kod višestrukog porođaja, rane dečije smrti, dečije hospitalizacije pri rođenju.  U svim tim situacijama majci i detetu treba više vremena na prilagođavanje novoj situaciji radi pravilnog razvoja porodičnog života. Većinu vremena, materinstvo dovodi žene sa invaliditetom u situaciju posebne zavisnosti od treće osobe, kako bi obavila sve aktivnosti i brinula o detetu: one se često osećaju u zapostavljenom položaju zbog činjenice da im nedostaju adekvatni servisi i podrška.  Štaviše, postojeći socijalni servisi, kao što su oni za planiranje porodice ili prenatalnu brigu, nisu uvek pristupačni za njih kao za ostale žene, što zbog predrasuda, što zbog fizičke nepristupačnosti i to rezultira nedostatkom valjanih informacija. Ove situacije govore u prilog dužem vremenu za prilagođavanje žena sa invaliditetom na novu situaciju. Kako populacija Evropske Unije stari, svaki napor treba učiniti da bi se promenila stopa nataliteta i izgradilo društvo privlačno za porodice. To je jedan od najvećih zadataka u Direktivi za materinsko odsustvo, koju je predložila Evropska komisija 2008. Ova Direktiva bi takodje trebala da obezbedi jednak tretman za svaku buduću majku bez obzira u kojoj zemlji živi, da li ima invaliditet ili ne. Važno je da ova Direktiva treba da bude fleksibilna što je moguće više, jer samo na takav način može da obezbedi podršku svakoj porodici, uključujući i onoj sa decom ili roditeljima sa invaliditetom.