Novosti

Nasilje nad ženama s invaliditetom i kovid

Off

​Povodom Među­nar­o­dnog dana oso­ba s inva­lidite­tom Orga­ni­zaci­ja za podršku žena­ma sa inva­lidite­tom ...IZ KRUGAVOJVODINA iz Novog Sada orga­nizu­je vebi­nar na temu Nasil­je nad žena­ma s inva­lidite­tom i kovid.

Žene s inva­lidite­tom u pros­eku su 2 do 5 puta izloženi­je riziku od nasil­ja u odno­su na druge žene. Tokom svog živ­otnog veka doživl­java­ju različite oblike rod­no zas­no­vanog nasil­ja: od ismevan­ja i gru­bih šala, kri­tiko­van­ja i podri­van­ja odlu­ka i mišl­jen­ja, vređan­ja i pret­nji, preko zane­mari­van­ja potre­ba, ekonom­skog nasil­ja, uskraći­van­ja poma­gala, kon­t­role i izo­lacije, do fiz­ičkog i sek­su­alnog nasil­ja. Žene koji­ma je potreb­na svakod­nev­na asis­ten­ci­ja izložene su speci­fičn­im oblici­ma nasil­ja kao što su vezi­van­je, sek­su­al­no zlostavl­jan­je tokom obavl­jan­ja lične higi­jene, uklan­jan­je ili kon­tro­la komu­nikaci­jskih sred­sta­va, nasil­je tokom tret­mana, preter­ana upotre­ba leko­va ili uskraći­van­je leko­va. Nasil­je doživl­java­ju od strane člano­va pri­marne porodice, bračnih i van­bračnih part­nera, pri­jatel­ja, poz­nani­ka, kole­ga na poslu, poslo­dava­ca i zaposlenih u insti­tu­ci­ja­ma, od oso­ba na čiju podršku se oslan­ja­ju u svakod­nevnom funkcionisan­ju, što im znat­no oteža­va izlazak iz nasil­ja.

Podaci pokazu­ju da je od pojave kovi­da-19, naroči­to u peri­o­du restrik­tivnih mera karan­ti­na, nasil­je pre­ma žena­ma pojačano. Iako ne znamo u kom pro­cen­tu žene s inva­lidite­tom trpe nasil­je tokom pan­demi­je, evi­dent­no je da se sa nasil­jem suočava­ju, ali ga u man­joj meri pri­javlju­ju. Man­jak pri­ja­va rezul­tat je bar­i­jera koje su pos­to­jale i pre pan­demi­je, kao što su nedostatak pris­tu­pačnih infor­ma­ci­ja, nor­mal­izaci­ja nasil­ja u društvu, nepris­tu­pačne službe podrške i meh­a­niz­mi pri­javlji­van­ja, kao sveopšti nedostatak pris­tu­pačnih uslu­ga za osobe s inva­lidite­tom. Ako instu­tu­ci­je ima­ju rampe na ulaz­i­ma, neretko se deša­va da su postavl­jene pod velikim nag­i­bom, što ih čini neupotre­bljivim za koris­nike koli­ca, ili je samo ulaz u insti­tu­ci­ju pris­tu­pačan, dok unutrašn­ji pros­tor osta­je nepri­lagođen (bez ruko­h­va­ta, lifto­va, tak­til­nih staza, sig­nal­nih ste­peni­ca i slično). Men­talne bar­i­jere zaposlenih pro­fe­sion­ala­ca, stigma­ti­zaci­ja invalid­nos­ti i nedostatak pris­tu­pačnih komu­nikaci­ja dodat­no usložn­java­ju pozi­ci­ju žena s inva­lidite­tom i mogućnost da ost­vare podršku koja im je potreb­na.

U peri­o­du pan­demi­je i karan­ti­na, pozi­ci­ja žena s inva­lidite­tom koje žive u nasilju poseb­no je riz­ič­na, jer su celod­nevno izložene nasil­nim part­ner­i­ma ili članovi­ma porodice, ugroženo je nji­ho­vo pra­vo na pri­vat­nost, a samim tim i mogućnos­ti komu­nikaci­je. Trend izmeš­tan­ja soci­jal­nih zbi­van­ja iz realnog u vir­tu­al­ni pros­tor ujed­no poveća­va rizik od dig­i­talnog nasil­ja. Žene koje žive u rezi­den­ci­jal­nim ustanova­ma su nev­idljive među nev­idljivi­ma, o nji­ma niko i ne gov­ori. Pan­demi­ja je svo­jevrstan katal­iza­tor nasil­ja, jas­no i neosporno ispol­ja­va uko­ren­jenu mar­gin­al­izaci­ju i ceo spek­tar iza­zo­va s koji­ma se žene s inva­lidite­tom svakod­nevno suočava­ju. Restrik­tivne mere, izo­laci­ja i soci­jal­na dis­tan­ca, koje većin­skom stanovništvu ned­vos­mis­leno ukazu­ju na doba krize, u živ­o­ti­ma žena s inva­lidite­tom pred­stavl­ja­ju opš­ta mes­ta i u redovn­im okol­nos­ti­ma.