Izdavaštvo

Žene koje menjaju stanje stvarnosti

Off

Pred­gov­or knjige Žene koje men­jan­ju stan­je stvarnos­ti

Istori­ja žen­skog pokre­ta je frag­men­tar­na, doku­men­to­vana bez kon­ti­nu­ite­ta, sa mnoštvom skrivenih mes­ta, brisan­ja i ponovnog otkri­van­ja. Kam­pan­je mar­gin­al­i­zo­vanih gru­pa bile su kljuc­ne za men­jan­je slike sve­ta, ali nji­hovi dopri­nosi lako skl­iznu u anon­im­nost ili biva­ju pre­brisani. Portreti aktivistk­in­ja s inva­lidite­tom mahom su nev­idljivi unutar ion­ako skrivenih istori­ja, kako pokre­ta za žen­s­ka pra­va, tako i unutar pokre­ta za pra­va oso­ba s inva­lidite­tom. Dopri­nos žena s inva­lidite­tom osta­je negde u pro­cepu ili na presec­i­ma roda i invalid­nos­ti, zamagljen slo­je­vi­ma nepri­h­vatljivog diverzite­ta. Kroz patri­jarhal­nu priz­mu, poj­movi invalid­nos­ti i žen­skosti ispre­pleteni su u tolikoj meri da se na nekim mes­ti­ma nemi­novno stapa­ju.

Inva­liditet je kon­tek­stu­alan, nekad ocigledan, nekad nev­idljiv. Ponekad se men­ja tokom živ­otnog veka jedne osobe. Invalid­nost je, bez sum­n­je, ?uid­na kat­e­gori­ja iden­tite­ta. Slabovi­dost pre hil­jadu ili pre samo neko­liko stoti­na god­i­na, mogla je biti ozbil­jan egzis­ten­ci­jal­ni fak­tor. Nosi­ti nao­care danas ne samo da ne odredu­je neci­ji živ­ot, nego nije nima­lo neuo­bi­ca­jeno. Veo­ma ces­to nao­care ne dovodi­mo u vezu s inva­lidite­tom, nego sa pitan­jem sti­la ili slikom intelek­tu­al­nos­ti. Ako bi se žena neko­liko veko­va unazad odala ozbiljnom citan­ju, mogla je lako završi­ti u azilu za men­tal­no obolele, jer tak­va aktivnost nije primer­e­na njenom rodu. Barem koliko ni pan­talone. Pri­zor žene u pan­talona­ma danas ne donosi niš­ta sub­verzivno, osim u delovi­ma sve­ta gde se feredža sma­tra jedin­im primeren­im obelež­jem žen­skosti. Žen­skost je, kao invalid­nost, var­i­ja­bil­na. U odrede­nom vre­men­skom kon­tek­stu i kul­tur­ološkom kon­struk­tu, biti žena znaci­lo je imati uro­deni inva­liditet, jer žen­s­ka su tela sla­ba, moz­govi nead­ek­vat­ni, jajni­ci pre­sud­ni. Žene, osobe s inva­lidite­tom i deca na pre­seku jednog vre­me­na dele isti društveni sta­tus – sta­tus nekom­pe­tent­nos­ti. Poma­lo paradok­sal­no, nekim žena­ma s vidljivim inva­lidite­tom upra­vo je inva­liditet otvo­rio put u akadem­s­ki svet i društveni angaž­man izvan kuhin­je. Oceki­van­ja društ­va od žene s inva­lidite­tom su dru­gaci­ja – pod pret­postavkom da ona nije podob­na za uloge supruge i majke, ustu­pa­ju joj se druge egzis­ten­ci­jalne moguc­nos­ti. Jed­na repre­siv­na mera poniš­ta­va drugu, otvara­ju­ci tradi­cional­no muške pro­s­tore Mile­vi Mar­ic, Rozi Luk­sem­burg, Helen Kel­er…

Inva­liditet je aspekt iden­tite­ta koji ima znatan uti­caj na živ­ot­no iskust­vo žene, ali je aut­en­tic­nost njenog iskust­va zamaglje­na viševekovn­im pret­postavka­ma, stereotip­n­im shvatan­ji­ma, ira­cional­nim stra­hovi­ma i stigma­ti­zaci­jom – kako invalid­nos­ti, tako i žen­skog roda. O žena­ma s inva­lidite­tom najcešce pišu dru­gi, a nji­hove price završava­ju u kra­jnos­ti­ma, kre­cu­ci se iz mar­gin­al­izaci­je u hero­izaci­ju i nazad. Bez uvaža­van­ja razlic­i­tosti nji­hovih karak­tera, u poza­di­ni priv­idnog divl­jen­ja ces­to je puko sažal­jen­je koje obezvre­du­je dopri­nose žena s inva­lidite­tom.

Ser­i­jal inter­vjua sa novosad­skim aktivistk­in­ja­ma za pra­va oso­ba s inva­lidite­tom pred­stavl­ja galer­i­ju žen­skih portre­ta: onih koje men­ja­ju stan­je stvarnos­ti. Priku­pljeni inter­vjui ne samo da doku­men­tu­ju deo istori­je aktiviz­ma žena s inva­lidite­tom, nego otvara­ju pros­tor da ta istori­ja bude ispri­cana aut­en­tic­n­im žen­skim glaso­vi­ma. Kroz lic­ne price aktivistk­in­ja preispitu­je se i rod­ni aspekt pokre­ta za pra­va oso­ba s inva­lidite­tom: ko je naj­man­je jed­nak medu nejed­naki­ma? Iskust­va aktivistk­in­ja s inva­lidite­tom s jedne strane podri­va­ju stereotip­nu sliku, pokazu­ju­ci da žene s inva­lidite­tom nose snagu pokre­ta, da su ini­ci­ja­torke prom­e­na, jake i proak­tivne. S druge strane, one rade iz senke, cil­jeve ost­varu­ju tiho i bez slave, osta­ju­ci izvan pozi­ci­ja moci, ne dovoljno vidljive i nepre­poz­natljive. Kroz nji­hove price nižu se mno­go­b­ro­j­na ime­na: ime­na prethod­ni­ca, žena koje su ih uvele u pokret, kolegini­ca, sarad­ni­ca, asis­ten­tk­in­ja, žena koje su ih pod­u­cav­ale, podržavale, motivisale i usmer­avale se na iste cil­jeve… Svako od tih rasu­tih ime­na može posta­ti ref­er­en­ca još jednog poglavl­ja u istori­ji pokre­ta, ili, pak, njeno nesaz­na­jno mesto. Za sada je istori­ja aktiviz­ma žena s inva­lidite­tom u velikoj meri usme­na. Nev­idljive izvan sop­stvenog dom­e­na delo­van­ja, aktivistk­in­je uza­jam­no cuva­ju secan­ja jed­na na drugu i poš­tu­ju sin­er­get­s­ki efekat tim­skog zala­gan­ja. Neki od priku­pljenih inter­vjua prvi put su objavl­jeni povodom godišn­jice smr­ti Lep­o­jke Care­vic Mitanovske, u cast njenom entuz­i­jaz­mu i radu kojim je pod­sti­cala aktivi­stic­ki duh kod mnogih žena.

Za aktivistk­in­je je svo­jstveno da ih inspir­išu lju­di, meduljud­s­ki odnosi, ljudske sud­bine u najširem smis­lu, kao i sop­stve­na pozi­ci­ja medu ljudi­ma. Neke od inter­vjuisanih žena aktivne su u tradi­cional­nim udružen­ji­ma za osobe s inva­lidite­tom, druge u nevladi­nom sek­toru ili sop­stven­im orga­ni­zaci­ja­ma. Kada evo­ci­ra­ju svo­ja prva angažo­van­ja, to jeste pri­ca o indi­vid­u­al­nom razvo­ju svake od njih, ali ujed­no daje uvide u širu sliku, prave­ci pre­sek stan­ja unutar pokre­ta. Bez ten­den­ci­je za pre­mer­a­van­jem rezul­ta­ta, jed­nim skokovitim pre­gle­dom moguce je preispi­tati: šta se prome­ni­lo na sli­ci gra­da, od prvog pro­jek­ta savre­menih aktivistk­in­ja s inva­lidite­tom, do danas? Postavl­jen na vre­men­sku lin­i­ju, sva­ki inter­vju krece se od secan­ja na det­injst­vo, do naz­nake o tome po cemu bi sva­ka od aktivistk­in­ja volela da bude zapam­ce­na. Na osnovu intimnih uvi­da u to kako su kao devo­j­ci­ce zamišl­jale današnu sebe, mog­lo bi se deba­to­vati na temu: da li se aktivistk­in­jom rada i(li) posta­je? Sva­ka od inter­vjuisanih aktivistk­in­ja otkri­va sop­stvenu for­mu­lu uspe­ha, a medu neizostavn­im sas­to­jci­ma uspešnog društvenog delo­van­ja su strast za živ­o­tom, upornost, str­pljen­je i tol­er­an­ci­ja, pos­to­janost u ide­ja­ma, pov­eren­je u ljude, odgov­ornost – kako za sebe, tako i za druge. Za žene s inva­lidite­tom aktivizam je višez­nac­na i slo­je­vi­ta kat­e­gori­ja. Biti aktivistk­in­ja može da znaci: doneti promenu; bav­i­ti se onim što je nemi­novno; biti opti­mistic­na; uneti bal­ans; nacini­ti pod­vig; stavi­ti znan­je u funkci­ju; prokrci­ti put za one koje dolaze; ura­di­ti ono što tre­ba da se ura­di; sprovesti akci­ju koja ostavl­ja trag; unapred­i­ti okružen­je; dati sebe.

Nepriz­na­van­je onih koje su davale sebe pre nas je odse­can­je od snage, uman­ju­je kon­ti­nu­itet promene vra­ca­ju­ci nas izno­va na pocetne tacke. Da bis­mo znale kuda ide­mo, nemi­novno je osvr­nu­ti se na to odak­le dolaz­i­mo i imati u svesti da nam se niš­ta ne deša­va po prvi put – sve se vec nekome negde desi­lo. Poš­to­van­jem prethod­ni­ca aktivi­ramo nji­hove kvalitete unutar sebe, a oda­van­jem priz­nan­ja nji­hovom dopri­nosu osnažu­je­mo sop­stveni. Zato je važno dekodi­rati, zabeleži­ti i zapamti­ti istori­ju aktiviz­ma žena s inva­lidite­tom.

Mar­i­jana Čanak i Svjet­lana Tim­o­tić

Elek­tron­sku verz­i­ju pub­likaci­je možete preuzeti u PDF for­matu.

NOVOSTI

Usluge …IZ KRUGAVOJVODINA

Info centar za osobe sa invaliditetom
SOS telefon za žene sa i bez invaliditeta u situaciji nasilja
Besplatna pravna podrška
Psihološka podrška
Organizovanje ginekoloških pregleda za žene sa invaliditetom
Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

OBRAZOVNI RAD

Prijava za Newsletter