NASILJE, Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

Seksualno zlostavljanje dece

Off

Deca sa inva­lidite­tom često ima­ju malo samopoš­to­van­ja. Zato pro­ces za nasil­ni­ka posta­je lakši. Tak­va deca lako počnu da veru­ju nasil­niku kad počnu da dobi­ja­ju malo više pažn­je i ljubavi od njega/nje.”

 

Anupriya, Arpan savet­ni­ca (nevlad­i­na orga­ni­zaci­ja koja se bori pro­tiv sek­su­alnog zlostavl­jan­ja dece)


Da li je moje dete pod­ložni­je zlostavl­jan­ju od dece koja nema­ju inva­liditet?

Sek­su­al­no zlostavl­jan­je dece nazi­vano je naj­gore čuvanom tajnom Indi­je. Nacional­no istraži­van­je sprove­de­no 2007. u 13 drža­va pokaza­lo je da više od polovine ispi­tane pop­u­lacije doživelo sek­su­al­no zlostavl­jan­je u det­injstvu, uključu­jući i dečake. Takođe, dobro je poz­na­to da su deca sek­su­al­no zlostavl­jana od strane odraslih sa koji­ma ima­ju blizak kon­takt, ne uvek od strane stranaca, a često od strane nekog iz porodice. Ipak, pos­to­je snažni soci­jal­ni tabui vezani za ovaj prob­lem i ćutan­je koje je ošteti­lo mnoge mlade ljude koji su bili zlostavl­jani.

Dok su sva deca ran­ji­va u pogle­du zlostavl­jan­ja (još više zbog toga što su ćutan­je i sram vezani za ovaj prob­lem), deca s inva­lidite­tom su mno­go puta izlože­na razn­im odraslim osoba­ma pored svo­jih roditel­ja: lju­di koji im pruža­ju asis­ten­ci­ju iz i van kru­ga porodice i pri­jatel­ja, bol­ničko osoblje, volon­teri, voza­či auto­busa, učitelji, tehničari i dru­gi. Kao rezul­tat toga, poten­ci­jal­ni nasil­ni­ci vide da je prist­up oso­bi s inva­lidite­tom lakši, što decu s inva­lidite­tom čini dru­gači­je ran­jivom za sek­su­al­no zlostavl­jan­je. Neka deca s inva­lidite­tom mož­da idu u insti­tu­ci­je i ako te insti­tu­ci­je nisu pažlji­vo nadzi­rane inci­den­ti sek­su­alnog zlostavl­jan­ja su mogući u nji­ma.

Deca s inva­lidite­tom su nekad uver­a­vana da tre­ba da budu poniz­na, pasiv­na i da pri­h­vata­ju sve što se radi nji­hovim telima. Naviknu­ta su na dok­tore koji ispitu­ju nji­ho­va tela, članove porodice i asis­tente koji obavl­ja­ju intimne zadatke (kupan­je, oblačen­je, asis­ten­ci­je u toale­tu) i na to da se odluke donose u nji­ho­vo ime bez nji­hovog pris­tan­ka. Podsves­no uče da niko ne ceni i ako se uspro­tive neče­mu. Zato rano nauče da ne tre­ba da protes­tu­ju ako se oseća­ju poniženo ili nepri­jat­no. Tako posta­ju lakše mete za zlostavl­jan­je. Često roditelji ili učitelji ne pruža­ju svo­joj deci infor­ma­ci­je o sek­su­al­nos­ti. To ih spreča­va u razvi­jan­ju sek­su­alnog iden­tite­ta što može za rezul­tat imati kon­fuz­i­ju i nesig­urnost oko toga šta je pri­h­vatlji­vo pon­ašan­je drugih lju­di. Takođe im može biti veo­ma teško da raz­liku­ju dnevnu asis­ten­ci­ju i zlostavl­jan­je. Dete će često ćutati ili mu se neće verovati ako on ili ona pri­javi zlostavl­jan­je. Ponekad, dete s inva­lidite­tom mož­da neće moći da komu­ni­ci­ra o ovome – pros­to zbog man­j­ka gov­o­ra ili man­j­ka reči oko toga šta se desi­lo.

Naj­važni­ja stvar koju možeš da uradiš je da opremiš svo­je dete infor­ma­ci­ja­ma i kažeš koje pon­ašan­je spa­da u zlostavl­jan­je. Ako budeš mogla da objas­niš dete­tu šta je pri­h­vatlji­va fiz­ič­ka inter­ak­ci­ja, ili raz­liku između “dobrog dodi­ra” ili “sig­urnog dodi­ra” i “lošeg dodi­ra”, moći će da pre­poz­na zlostavl­jan­je i pri­javi ga tebi. Obrati pažn­ju na promene u pon­ašan­ju koji mogu biti simp­to­mi sek­su­alnog zlostavl­jan­ja. Uveri dete da ako se neki takav inci­dent dogo­di, može da ti se obrati i očeku­je tvo­ju punu ljubav i podršku.

Moja ćer­ka ima men­tal­ni inva­liditet. Može li ona biti nauče­na da se zašti­ti? Kako?

Sva deca tre­ba da nauče kako da se zaštite od zlostavl­jan­ja. Može biti teško nauči­ti dete sa niskim IQ ili teškim men­tal­nim inva­lidite­tom. Neka deca, pop­ut onih sa autiz­mom, ne pre­poz­na­ju soci­jalne znake ili ne tumače dobro emo­ci­je drugih, što može uvećati nji­hovu ran­jivost na zlostavl­jan­je.

Kada dete dostigne razvo­jni nivo i može da nauči neke osnovne živ­otne veš­tine, pop­ut opšte higi­jene, korišćen­ja noše i oblačen­ja, ona tre­ba takođe da uči o pri­vat­nom pros­toru, sek­su i sek­su­al­nos­ti i kako da raz­liku­je prik­ladne i neprik­ladne dodire. Lek­ci­je o ličnoj bezbed­nos­ti tre­ba da uključu­ju:

  • Ko može da asi­s­ti­ra u pri­vat­nim rad­n­ja­ma kao što su higi­jen­s­ka pitan­ja, oblačen­je i odlazak u toalet

  • Delove tela i koje delove niko ne sme da dira osim dete­ta ili odobrenog/odobrene asistenta/asistentkinje koji/koja ispravno asi­s­ti­ra dete­tu sa higi­jenom ili oblačen­jem

  • Raz­liku između “dobrog dodi­ra” i “lošeg dodi­ra”

  • Bezbed­nost u toale­tu – zaključa­van­je i otključa­van­je vra­ta toale­ta i nepuš­tan­je niko­ga unutra osim odobrenih asis­te­na­ta.

  • Pri­javlji­van­je roditelji­ma ili učitelju/učiteljici ako neko pokuša da ih neprik­lad­no dodirne

Ratnaboli Ray, rad­ni­ca na polju men­talnog zdravl­ja iz Anjali Foun­da­tion kaže: “Dete sa pore­meća­jem učen­ja ili ADHD može biti naučeno bezbed­nos­ti kroz kratke audio-video klipove, ili kroz priče. Rasuđi­van­je dete­ta s men­tal­nim inva­lidite­tom može imati mane. Zato im davan­je samo određenih infor­ma­ci­ja neće pomoći. Držan­je otvorenog kanala komu­nikaci­je je bit­no. Pos­ma­traj da li tvo­je dete pokazu­je simp­tome zlostavl­jan­ja. U suš­ti­ni, moraš biti ino­v­a­tiv­na dok je učiš raz­like između dodi­ra. Vidi šta najviše odgo­vara za tvo­je dete.”

Da bi razumela jed­nos­tavne stvari kao što je pra­vo da kaže “ne” te raz­like mora­ju biti naučene. Nesves­no, roditelji i ostali daju sig­nale deci s inva­lidite­tom (naroči­to oni­ma s men­tal­nim inva­lidite­tom) da tre­ba sve tiho da pri­h­vate. Možeš isprav­i­ti ovo. Ne grli dete jako, ne lju­bi je i ne goli­caj je ako pokazu­je nelagod­nost. Čim on ili ona kaže “ne” prestani. To će pomoći deci da reg­istru­ju na čin­jenicu da mogu da kažu “ne” i da ih odrasli čuju. Poče­tak sa ovim mal­im stvari­ma može ti pomoći da naprav­iš veliku promenu.

Moja ćer­ka ima samo 4 godine. Zar neće vre­menom zab­o­rav­i­ti njeno zlostavl­jan­je?

Sva­ka indi­vid­ua ima jedin­stvenu reak­ci­ju na zlostavl­jan­je. Čak i u veo­ma ranom dobu, sek­su­al­no zlostavl­jan­je može imati uti­ca­ja. Ponekad utiče na dete odmah, jer u tako ranom dobu neu­roni se razvi­ja­ju i dete uči i reg­istru­je šta vidi i doživl­ja­va, a da ne pro­ce­su­je to isključi­vo na isti način kao odrasli.

Kada je dete zlostavl­jano, šok, strah, kon­fuz­i­ja, bes, sram i kriv­i­ca su dom­i­nant­na osećan­ja koje ono oseća. Ova osećan­ja mogu da se pre­ne­su u odraslo doba. Kao odrasle, mogu se osećati man­je vred­nim, biti nepoverljive pre­ma drugi­ma, instik­tivno imati neg­a­tivnu reak­ci­ju na muš­ki dodir, ili imati poteškoće u održa­van­ju veza. U nekim sluča­je­vi­ma, sek­su­al­no zlostavl­jan­je dece može za rezul­tat imati pre­više sek­su­al­i­zo­vano pon­ašan­je ili kon­fuz­i­ju sek­su­alnog iden­tite­ta.

U sluča­je­vi­ma dece s inva­lidite­tom pos­to­je neke dodatne brige. Dete može mis­li­ti da je “zasluži­lo” to. Ako je njen inva­liditet otežao njen beg ili raz­gov­or o zlostavl­jan­ju ona može početi da mrzi svo­je telo. Može početi da veru­je da su inva­liditet i zlostavl­jan­je nekako nje­na “kriv­i­ca”. Takođe, zlostavl­jan­je može usa­di­ti u nju osećaj da joj je rasuđi­van­je loše i da nikome ne može verovati u bilo kojoj vezi.

Ključno je da tvo­ja ćer­ka oseti podršku i ljubav i pomoć da se opo­ravi od zlostavl­jan­ja. Ako je ne budeš podržavala ili poma­gala da se opo­ravi, tako podržavaš zlostavl­jan­je.

Ja imam inva­liditet; da li će zbog toga moja deca biti pod­ložni­ja zlostavl­jan­ju?

Nema dokaza da će deca koja ima­ju majku s inva­lidite­tom da se sus­ret­nu sa zlostavl­jan­jem. Zbog tvog inva­lidite­ta, pos­to­je situaci­je kada ćeš se oseti­ti da ne možeš da ih zašti­tiš – od zap­in­jan­ja, padan­ja ili čak zlostavl­jan­ja. Među­tim, ako mis­liš da nećeš moći da uradiš određene stvari za svo­je dete ili da budeš sa njim ili njom na određen­im mes­ti­ma, tre­ba da im daš što više infor­ma­ci­ja. Na primer, ako si koris­ni­ca koli­ca i ne možeš fiz­ič­ki da ih pratiš, onda možeš da im objas­niš detaljni­je o dobrom dodiru, lošem dodiru, poten­ci­jal­nim nasil­nici­ma i tako dal­je. Kreiraj takav odnos sa svo­jom decom, sa podrškom bračnog part­nera, nekog dru­gog člana porodice ili asistenta/asistentkinje. Ako imaš više od jednog dete­ta, reci im da paze jed­no na dru­go.

Nauči svo­je dete o sek­su­al­nom zlostavl­jan­ju i nepoželjn­im ili lošim dodiri­ma kroz priče ili igre ako ne možeš direk­t­no. Pop­u­laran način je da igraš “Šta ako” igru sa nji­ma. Možeš pitati: “Šta ako ti neko priđe i kaže ovo?” i kada ti odgov­ore možeš im dati još alter­na­ti­va i objas­ni­ti im šta da rade. Takođe, možeš i sebe da uključiš u situaci­je, pop­ut: “Šta ako mama želi da ura­di ovo, ali ne može?”. Ovak­va pitan­ja povećava­ju tvo­je šanse da budeš dobro pripreml­je­na za sva­ki slučaj i da ih učiš na razumljiv način.

Ako uprkos tvo­jim napor­i­ma tvo­je dete iskusi zlostavl­jan­je kao mil­ioni dece širom sve­ta, onda budi sen­z­i­tiv­na kada se radi o bilo kakvim emo­cional­nim ili fiz­ičkim prom­e­na­ma tvog dete­ta. Mož­da ćeš uspeti da min­i­mizu­ješ neg­a­tivni uti­caj i sprečiš dalju šte­tu.

Moja part­ner­ka je bila zlostavl­jana u det­injstvu. Šta mogu sada da uradim da pomognem njoj i našem sek­su­al­nom živ­o­tu?

Savet­ni­ca Jyot­ti Savla kaže: “Ako mis­liš da je uti­caj i dal­je tu, onda je odve­di na save­to­van­je, jer sek­su­al­no zlostavl­jan­je u det­injstvu može imati dubok uti­caj na osobu. Mno­gi lju­di u 40. godi­ni ili 50. godi­ni dolaze na save­to­van­je jer im to toliko loše utiče na živ­ot. Ovi lju­di ima­ju veo­ma nizak osećaj sop­stvene vred­nos­ti. To može biti slučaj i sa tvo­jom part­nerkom. Mož­da se oseća­ju kao da nisu vred­ni veze. Pored toga, veo­ma im je teško da veru­ju nekome. Kao rezul­tat, mogu da se oseća­ju nesig­urno u vezi. Mogu takođe imati para­no­ju da će nji­ho­vo dete biti sek­su­al­no zlostavl­jano.

Da, to može uti­cati na vaš sek­su­al­ni živ­ot. Među­tim, možeš pomoći svo­joj part­ner­ki. Ohrabri je da potraži pro­fe­sion­al­nu pomoć od savetnika/savetnice. Nikad je ne krivi za bilo šta što joj se desi­lo. Nemoj da kažeš samo “Zab­o­ravi na to, goto­vo je”. Na logičkom nivou, oni to zna­ju, ali emo­cional­no je veo­ma teško zab­o­rav­i­ti. Rana nije zarasla. Imaj saosećan­ja i razumevan­ja za nju. Slušaj, ali ne ispituj mno­go oko toga šta se desi­lo, zaš­to se desi­lo, kako se desi­lo itd. To neće pomoći. To će sko­ro biti kao da pono­vo prav­iš žrtvu od nje, jer će pono­vo da proživi zlostavl­jan­je.

Što više podrške pružiš i budeš tu za nju više ćeš pomoći. Zlostavl­jan­je spo­jeno sa nji­hovim inva­lidite­tom može učini­ti da oseća­ju da nji­ho­va tela nekako nisu vred­na poš­to­van­ja i ljubavi. Kao part­ner­ka ti možeš dokaza­ti da nije tako. U sek­su­al­nom živ­o­tu, pokušaj da joj daš malo više kon­t­role. Nji­hove sek­su­alne granice je neko prešao i zato mož­da žele da osete da sada ima­ju kon­trolu nad svo­jom sek­su­al­nos­ti. Kada ini­ci­raš sek­su­al­ni čin, pitaj je, kreni nežno u početku i poš­tuj njene žel­je ako želi da izbeg­ne određene sek­su­alne činove. Pružan­je pros­to­ra i ute­he je veo­ma važno.”

Orig­i­nal­ni tekst prip­isu­je se zajed­ničkoj ini­ci­ja­tivi od strane Crea-ePoint of View

Link do orig­i­nalnog tek­s­ta na engleskom: Child sex­u­al abuse

Pre­v­ela: Van­ja Orlović

NOVOSTI

Usluge …IZ KRUGAVOJVODINA

Info centar za osobe sa invaliditetom
SOS telefon za žene sa i bez invaliditeta u situaciji nasilja
Besplatna pravna podrška
Psihološka podrška
Organizovanje ginekoloških pregleda za žene sa invaliditetom
Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

OBRAZOVNI RAD

Prijava za Newsletter