NASILJE, Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

Institucionalno nasilje

Off

Insti­tu­ci­je tre­ba da su kao kuće. Mesto gde žena može da pri­pa­da, mesto koje može naz­vati svo­jim. Nažalost, to često nije tako, insti­tu­ci­je nije briga.“

Ratnaboli Ray, Anjali Men­tal Health Rights Organ­i­sa­tion

 


 

Radim u insti­tu­ci­ji žena koje ima­ju men­tal­no obol­jen­je. Kada žene počnu da dodiru­ju jed­na drugu na sek­saulan način, osoblje poveća dozu nji­hovih leko­va. Da li je to ure­du?

 

Ne. Šta više, pri­mora­van­je na lek (naroči­to upotre­ba leko­va za smiren­je) je uključeno u lis­tu prak­si koje se sma­tra oblikom nasil­ja. Ovo se često radi, ne iz zdravstvenih razlo­ga, nego zbog soci­jal­nih pre­dra­su­da pre­ma žena­ma koje ima­ju men­tal­no obol­jen­je i nedostatak razumevan­ja sek­su­al­nos­ti. Homo­fo­bi­ja takođe može biti deo razlo­ga.

Ratnaboli Ray, rad­ni­ca na polju men­talnog zdravl­ja, kaže: „To što one ima­ju men­tal­ni inva­liditet ne znači da su one asek­su­alne ili lišene osećan­ja. Takođe, ne znači da zbog toga što ima­ju men­tal­ni inva­liditet, da su lude – to je takođe još jedan mit. Ako su one u pros­toru 247 gde nema­ju šta da rade, kako će osta­ti angažo­vane? Kao obra­zo­vani odrasli, mi takođe dodiru­je­mo naša tela. Na primer, kad pričamo mi može­mo da drži­mo ruke u unutar džem­pera ili dže­po­va. Neophod­no je shvati­ti šta je sek­su­al­nost i kako je to sasvim nor­mal­na, svakod­nev­na stvar. Mi smo naprav­ili prob­lem oko toga zbog našeg vlasti­tog sis­tema vred­nos­ti. Psi­hi­ja­tri­jsko znan­je je veo­ma ograničeno; sve se vrti oko simp­toma i ublaža­van­ja simp­toma. Dok­tori se ne obučava­ju da gleda­ju putan­ju kojom oso­ba ide.

Dru­ga stvar je da žena nema nikakvu opci­ju u pogle­du part­nera. Verovati da će oso­ba koja je bila zatvore­na deset god­i­na živeti u celi­batu je takođe ekstrem­na stvar za očeki­vati. Čak i ako su homosek­su­alne nema ničeg lošeg u tome. Ne pri­h­vata­jući to kao „nor­mal­no“ je kriv­i­ca kul­ture i vred­nos­ti kroz koje gledaš. Homo­fo­bi­ja prisut­na u insti­tu­ci­ja­ma i u Indi­ji vodi do razmišl­jan­ja da je žena koja istražu­je drugu ženu luda ili bolesna.

Da li je his­terek­tomi­ja najbolji način da se saču­va men­stru­al­na higi­je­na i da se zaštite naše paci­jen­tk­in­je od nežel­jene trud­noće?

Pos­to­je dva odvo­je­na prob­le­ma, ali u oba sluča­ja, his­terek­tomi­ja nije rešen­je.

Neke žene s men­tal­nim inva­lidite­tom teško upravl­ja­ju sa svo­jim men­stru­al­nim cik­lu­som, poseb­no ako nisu naučene kako to da rade. Odgov­ornost insti­tu­ci­je je da to smireno urade i obezbe­de potreb­nu asis­ten­ci­ju. Mnoge insti­tu­ci­je to ne rade, jer su ograničene sa kval­i­fiko­van­im osobljem, nes­posob­ne su da rukovode prob­lemi­ma vezan­im za higi­jenu, ili pogrešno sma­tra­ju da je men­struaci­ja sramot­na ili prl­ja­va. Zbog nji­hove sop­stvene „udob­nos­ti“ his­terek­tomi­ja je pro­jek­to­vana kao „dobra za paci­jen­tk­in­ju“. Uklan­jan­je materice i jajni­ka iz tela žene koja nema mogućnost da donese ispravnu odluku o tome je ozbil­jan prekršaj, a može posta­ti i izuzetno kon­tro­verzan. To je slično neovlašćenom uklan­jan­ju bilo kog dru­gog organa iz neči­jeg tela.

Ponekad insti­tu­ci­je kažu da članovi porodice sami zahte­va­ju ovakve drastične korake. Porodice i najmil­i­ji žena sa men­tal­nim inva­lidite­tom koje žive u insti­tu­ci­ja­ma tre­ba da na sličan način preispi­ta­ju svo­je motive. Dok će his­terek­tomi­ja učini­ti da žena ne bude u stan­ju da ostane trud­na (i zašti­ti je od nežel­jene trud­noće u sluča­ju zlostavl­jan­ja), to će takođe onemogući­ti i da sek­su­al­no zlostavl­jan­je unutar insti­tu­ci­je dospe na vide­lo. Nažalost, trud­noća može ponekad biti jedi­ni dokaz sek­su­alnog zlostavl­jan­ja u insti­tu­cional­nom okružen­ju. Insti­tu­ci­je ponekad uklone mater­icu i jajnike paci­jen­tk­in­je da bi sakrili sluča­jeve zlostavl­jan­ja. His­terek­tomi­ja može ukloni­ti dokaz zlostavl­jan­ja, ali ne šti­ti ženu od nasil­ni­ka ili zlostavl­jan­ja.

Kada se raz­ma­tra tak­va drastič­na akci­ja tre­ba držati humanost žene u cen­tral­nom delu: žena sa men­tal­nim inva­lidite­tom i dal­je je pot­puno ljud­sko biće, bez obzi­ra na njen inva­liditet. Pra­va (telesni integritet, lič­na autonomi­ja i sek­su­al­no i repro­duk­tivno zdravl­je) ovih žena ne mogu biti žrtvo­vana na oltaru udob­nos­ti.

Kada žena koja živi u našoj insti­tu­ci­ji ostane trud­na, mi ili izvrši­mo abor­tus ili damo dete na usva­jan­je. Koju drugu alter­na­tivu imamo?

Ovo je težak prob­lem o kome su lju­di širom sve­ta raspravl­jali. Pos­to­ji ten­den­ci­ja da se žene sa inva­lidite­tom vide kao man­je kom­pletne osobe koje su nead­ek­vatne i nes­posob­ne da se stara­ju o nekom dru­gom biću. To nije uvek slučaj. Ratnaboli Ray, rad­ni­ca na polju men­tanog zdravl­ja Anjali fon­daci­je, kaže: „ Jedan od glavnih razlo­ga nave­denih od strane insti­tu­ci­ja je da žena (naroči­to žena sa men­tal­nim inva­lidite­tom) može jed­va da vodi raču­na o sebi. Moje pitan­je je: kako vi pret­postavl­jate da oso­ba sa men­tal­nim inva­lidite­tom nije sposob­na da vodi raču­na o dete­tu? Morate da zapamtite da inva­liditet nije isti u svakom kon­tek­stu. Oso­ba sa intelek­tu­al­nim inva­lidite­tom će mož­da imati poteškoća u upravl­jan­ju raču­ni­ma ili njenom svakod­nevnom živ­o­tu, ali mož­da ima odlične veš­tine nego­v­an­ja. Ne možete dati gen­er­al­nu izjavu i reći da je oso­ba koja ima inva­liditet nes­posob­na u svakom kon­tek­stu živ­ota. Odga­jan­je dete­ta, nega, je neš­to što može doći automats­ki oso­bi sa inva­lidite­tom. Mis­lim da ovde svi prav­i­mo grešku.

Dru­gi izgov­or često dat od strane insti­tu­ci­ja je nedostatak infra­struk­ture… Nemate psi­hologe, man­j­ka vam kval­i­fiko­vano osoblje, imate malo pros­to­ra, to nije ženin prob­lem. Veo­ma je važno za dete da bude sa svo­jom majkom u počet­nim god­i­na­ma živ­ota. Ko smo mi da odluču­je­mo da je najbol­je rešen­je ako je dete oduze­to?

Mi noću nad­gledamo devo­jke. Kada nas ne sluša­ju prisil­jeni smo da ih tuče­mo ili kazn­i­mo da ih nat­er­amo da razume­ju.

Veći­na insti­tu­ci­ja je zas­no­vana na nejed­nakim odnosi­ma moći između osobl­ja, koji takođe reagu­ju kao čuvari, i paci­je­na­ta. Prob­le­mi nas­ta­ju kada se granice tih odnosa pređu i „delo­van­je u najbol­jem intere­su“ za pacijenta/kinju dobi­je mračno značen­je. „Ovo je veo­ma čest prob­lem širom insti­tu­ci­ja“ kaže Ratnaboli Ray, rad­ni­ca na polju men­talnog zdravl­ja Anjali fon­daci­je. „Ovo je deo insti­tu­cional­izaci­je jer insti­tu­cional­izaci­ja je jed­na­ka nametan­ju reži­ma, a to se u velikoj meri oslan­ja na agre­si­ju, nasil­je i bati­nan­je. Lju­di koji su glavni u insti­tu­ci­ja­ma su takođe čuvari. Opet, jer su čuvari, pos­to­je mere čuvan­ja koje dozvol­java­ju ovu vrstu agre­sivnos­ti. Vi znate da su paci­jen­ti ran­jivi: znate da su man­je moćni. Ovo je priča o doman­icji; ovo je priča o moći.

Ne radi se toliko o stvarnom fiz­ičkom bati­nan­ju. Sam čin kre­tan­ja po insti­tu­ci­ji sa šip­kom ili štapom u ruci je mno­go. Ne moraš stvarno da udar­iš osobu. Ceo prob­lem ovde je kako vi psi­hološ­ki domini­rate i kako vi kreirate tu psi­hozu stra­ha. To je veo­ma moćan jezik. U suš­ti­ni, zato što ima­ju inva­liditet, tre­ti­rate ih man­je ljud­s­ki. A vi dobro znate da su oni nemoćni i da ako ih pre­tučete, oni nema­ju dovoljno reči, vida ili sluha ili šta god da bi uzvratili. Čak i da mogu, mož­da se neće žal­i­ti, jer nema­ju gde dru­go da odu. Tako da nije uvek akt pre­bi­jan­ja, to je takođe i akt kreiran­ja okružen­ja nasil­ja i stra­ha.“

Dis­ci­plina je prob­lem u svim insti­tu­ci­ja­ma, bilo da su to obra­zovne insti­tu­ci­je ili stam­bene jedinice. U prethod­nim ško­la­ma koris­tio se štap da bi se učeni­ci dis­ci­plino­vali. Sada, to su propali mod­eli. Današn­je skole pokušava­ju i obliku­ju se da budu otvoreni­je, slo­bodne i sa demokratskim pricip­i­ma i da ne bude okužen­je stra­ha nego znatižel­je i ohrabren­ja. Insti­tu­ci­je vezane za men­tal­no zdravl­je tre­ba da shod­no tome isprave svoj pravac i da shvate da srećni stanovni­ci čine uzorne insti­tu­ci­je. Neke insti­tu­ci­je u Indi­ji (na primer, The Banyan in Chen­nai) su razvili alter­na­tivne mod­ele zas­no­vane na prin­cip­i­ma nego­v­an­ja i vred­nos­ti koje su u tom kon­tek­stu.

Orig­i­nal­ni tekst prip­isu­je se zajed­ničkoj ini­ci­ja­tivi od strane Crea-ePoint of View.
Link do orig­i­nalnog tek­s­ta na engleskom: Insti­tu­tion­al vio­lence
Pre­v­ela: Van­ja Orlović

NOVOSTI

Usluge …IZ KRUGAVOJVODINA

Info centar za osobe sa invaliditetom
SOS telefon za žene sa i bez invaliditeta u situaciji nasilja
Besplatna pravna podrška
Psihološka podrška
Organizovanje ginekoloških pregleda za žene sa invaliditetom
Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

OBRAZOVNI RAD

Prijava za Newsletter