Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR, Telo

Osećati se dobro

Off
“Da sam gledala na moj živ­ot pes­imistično, onda je tre­ba­lo da sam davno završi­la sa njim. Tre­ba uza­lud da tragam za svet­lom koje ne dopire do mojih oči­ju i muzikom koja ne odz­van­ja u mojim uši­ma… Tre­ba da sed­im u groznoj samoći, plen stra­ha i oča­ja. Među­tim, poš­to sma­tram da dugu­jem sebi i drugi­ma da budu srećni, izbegla sam miz­er­i­ju goru od bilo kod fiz­ičkog liša­van­ja”

Helen Keller, žena s oštećen­jem vida i sluha


Znam da me moja porod­i­ca voli, ali oni će me uvek terati da se osećam kao da ne mogu postići niš­ta na svoj način.

 

Nisi sama! Preza­štićenost koju porod­i­ca često prak­tiku­je sa žena­ma s inva­lidite­tom može imati opasne posledice po njeno samopouz­dan­je. To može biti način tvo­je porodice da ti kaže da te vole. Među­tim, kada ljubav postane gušen­je može biti teško za tebe da se osećaš kao neza­v­is­na oso­ba koja može da radi stvari na svoj način. Na primer, žena koja ima oštećen­je vida može otići na zabavu sa porod­i­com ili pri­jatelji­ma koji joj neće dopusti­ti da igra ili čak ni da se sama posluži hra­nom. Ili devo­j­ci koja je koris­ni­ca koli­ca može se desi­ti da kada joj gošća postavi pitan­je, nje­na porod­i­ca skoči sa odgov­orom pre nego što je imala pri­liku i da odgov­ori. Veći­na ove “preter­ane pomoći” nema niš­ta sa ovim žena­ma s inva­lidite­tom, ali povezano je sa mit­om da lju­di s inva­lidite­tom mora­ju kon­stant­no biti zbrin­ja­vani i ne mogu funkcionisati kao neza­v­is­na ljud­s­ka bića. Za više infor­ma­ci­ja baci pogled na brošu­ru o bon­tonu pre­ma osoba­ma s inva­lidite­tom.

Evo neko­liko save­ta od savet­ni­ka i seks ter­apeu­ta Deep­ak Kashyap: ono što ti može pomoći je ignorisan­je ono­ga šta se deša­va oko tebe i sedeći sa svo­jim vol­jen­i­ma gov­oreći im, na koji god način možeš, da: „Mogu vodi­ti brigu o sebi i kada mi je potreb­na pomoć tražiću je. Pre­poz­na­jem da zbog toga ko sam ja i gde sam sa živ­o­tom mož­da ću tre­bati više pomoći u nekim stvari­ma, tako da ću pitati kada mi tre­ba pomoć. Ali kada mi ne tre­ba pomoć, onda neću traži­ti.”

Od kada sam posta­la oso­ba s inva­lidite­tom, teško mi je da mis­lim poz­i­tivno o sebi.

Doživl­ja­van­je promene u pogle­du kako vidiš sebe je veo­ma često među ljudi­ma koji su stek­li inva­liditet kas­ni­je u živ­o­tu. Lju­di se mogu osećati loše zbog sman­jen­ja sposob­nos­ti   u određen­im delovi­ma, nemati samopouz­dan­ja u fiz­ičkom izgle­du, imati osećaj ponižen­ja jer im je potreb­na asis­ten­ci­ja i imati gen­er­al­no nisko samopouz­dan­je.

Savet­ni­ca mladih koji ima­ju oštećen­je vida, Neha Trive­di: “Ako si stekla inva­liditet kas­ni­je u živ­o­tu, imaš iste pret­postavke oko svog inva­lidite­ta kao i društ­vo. Bila si deo društ­va koje pret­postavl­ja da je neiman­je inva­lidite­ta pred­nost u odno­su na iman­je inva­lidite­ta. S toga kada stekneš inva­liditet, gledaš na sebe kao što društ­vo gle­da na osobe s inva­lidite­tom. To je pro­ces tvog prelas­ka iz aut­sajdera u insajdera.

Ono što moraš učini­ti je da pokušaš da razumeš da je tvoj inva­liditet prob­lem funkcionalne prirode, pre nego prob­lem iden­tite­ta. Jer dok­le god ti vidiš svoj inva­liditet kao deo svog iden­tite­ta (ko si ti kao oso­ba), teško je da se osećaš dobro u vezi sebe. Onog trenut­ka kada možeš to odvo­ji­ti gov­oreći: “Ovo je samo još jed­no fiz­ičko stan­je koje sam mogla da razvi­jem, kao što je ast­ma ili bilo koja dru­ga bolest,” možeš početi da vidiš sebe odvo­jeno od tvog inva­lidite­ta.”

Među­tim, nije uvek lako. Neke žene mogu doživeti depre­si­ju, što je med­i­cin­sko stan­je koje zahte­va pro­fe­sion­al­nu pomoć ili savet. Svet­s­ka zdravstve­na orga­ni­zaci­ja (WHO) ide­ti­fiku­je depre­si­ju kao glavni uzrok men­talnog inva­lidite­ta širom sve­ta. U simp­tome depre­si­je ulazi i pot­puni gubitak intereso­van­ja ili zado­voljst­va, osećan­je kriv­ice ili nisko samopouz­dan­je, pore­mećaj sna ili apeti­ta, pad energi­je ili sla­ba kon­cen­traci­ja. Savet­nik i seks ter­apeut Deep­ak Kashyap kaže: “Kada naviknemo na određene stvari u živ­o­tu za koje veru­je­mo da nika­da u živ­o­tu neće­mo promeni­ti, imamo ten­den­ci­ju da za njih veže­mo naše samopouz­dan­je. Na primer lju­di mis­le:” Jedi­no kad imam ruke, tad sam lepa. Ili kad imam lepe oči onda sam lepa.” I ako oso­ba doživi nes­reću i ima ožiljke na licu, oni mogu proći ne samo kroz tugu, nego i depre­si­ju, na veo­ma dug peri­od. Ono što se deša­va u tim sluča­je­vi­ma jeste da će ti mož­da biti potreb­na ter­api­ja, jer samo savet neće pomoći. Sa ter­api­jom, neko ti može pomoći da odvo­jiš svo­je samopoš­to­van­je od svog tela. Samopoš­to­van­je se ne nalazi ni u čemu osim u načinu na koji ti mis­liš o živ­o­tu.

Ono se ne nalazi u tvom uvu, ne nalazi se u nekoj od ćeli­ja u tvom mozgu, ono se nalazi u per­cep­ci­ji. Ako pro­laz­iš kroz depre­si­ju veo­ma je važno proći ter­api­ju, da bi nauči­la veš­tine koje će ti služi­ti čitav živ­ot kako bi se nosi­la sa svo­jim prob­lemi­ma, a ne da tražiš samo brzo rešen­je.

Da li je odlažen­je kod savetnika/savetnice jedi­ni način da se osećam dobro?

 

Svi­ma nam je potreb­na potvr­da ili podrš­ka – bilo da dolazi od savetnika/savetnice ili asistenta/asistentkinje, člana porodice ili prijatelja/prijateljice. Raz­gov­or sa nekim kome veru­ješ, ko ti ponu­di ohrabren­je i pomoć da vidiš sebe u poz­i­tivnom svetlu je neš­to što svi­ma tre­ba – bez obzi­ra da li ima­ju inva­liditet ili ne. Ako si suoče­na sa prob­le­mom kao što je depre­si­ja gde ti je potreb­no da posetiš savetnika/savetnicu, zapamti, to je ure­du. Savet­ni­ci su samo još jedan vid dok­to­ra i nema ničeg sramotnog ili nepri­jatnog u tome da ih posetiš. Evo jednog indi­jskog član­ka koji razbi­ja neke česte mitove o save­to­van­ju.

Savet­ni­ca Jyot­ti Sal­va kaže: „ Ne tre­ba ti uvek save­to­van­je – zav­isi od osobe do osobe. Često se deša­va da ako imaš nekog ko te podrža­va, ili dobrog/u asistenta/asistentkinju, mno­gi od ovih prob­le­ma se reše. Među­tim, ovo takođe ima veze s tim kako su se ophodili pre­ma tebi dok si bila dete, jer kroz odras­tan­je, pri­man­je poz­i­tivnih poru­ka igra ključnu ulogu. Ako si pri­mala poz­i­tivne poruke u različitim faza­ma živ­ota, verovat­no imaš veću otpornost – unutrašn­je kapacitete da se nosiš sa ovim stvari­ma. Onda sva dru­ga ograničen­ja (uključu­jući i tvoj inva­liditet) posta­ju sekun­darni, jer je tvo­je verovan­je dovoljno jako.

Mož­da ovo jeste jed­na oblast gde ti vidiš stvari teške, ali imaš mno­go drugih vešti­na i stvari u koji­ma si dobra. Kakvi god da su tvo­ji tal­en­ti, mane ili inva­liditet, oni se raz­liku­ju od tebe kao osobe. Ljudi­ma koji su odrasli sa tim oseća­jem samopoš­to­van­ja lakše je da se nose sa nečim takvim. Dru­gi lju­di će mož­da tre­bati mnoge seanse save­to­van­ja da bi se osećali dobro u vezi sebe. Različi­to je, za različite ljude.“

Moja ćer­ka tine­jdžer­ka, koja ima inva­liditet, većinu vre­me­na je veo­ma ćudlji­va. Pos­to­ji li neš­to što mogu ura­di­ti da joj pomognem?

Ado­les­cen­ci­ja je vreme prože­to sa anksioznošću kod svih tine­jdžera – bez obzi­ra na to da li ima­ju neki inva­liditet. Stra­hovi oko soci­jal­nih inter­ak­ci­ja, sek­su­al­nos­ti, telesne i hor­mon­alne promene i privlačnost su uobiča­jeni stra­hovi koji se dožive tokom tine­jdžer­skih god­i­na. Savet­ni­ca Jyot­ti Savla kaže: „Ovo je vreme kada se ona bori sa svo­jom sek­su­al­nošću i želeće da razume šta joj se deša­va. Tine­jdžerke su pot­puno zbun­jene oko prom­e­na u svom telu i počin­ju da doživl­java­ju promene u raspoložen­ju, pa je moguće da će biti mno­go raz­dražlji­va zbog toga. Zbog hor­mon­al­nih prom­e­na čitav fak­tor zaljubljenos­ti i žel­ja dođe, ali one navod­no ne tre­ba da priča­ju o ovim stvari­ma ni sa kim. Zato što pos­to­ji mno­go tajnos­ti oko ovih pitan­ja, to posta­je veo­ma zagušu­juće za njih da se nose sa tim same. Koliko je roditel­ja koji­ma je pri­jat­no da sede sa svo­jim dete­tom i objašn­java­ju šta im se deša­va sa telima i sek­su­al­nošću? Sto­ga ono što ti kao roditelj možeš učini­ti jeste da budeš otvore­na sa njom i pomoći joj da razume kroz šta pro­lazi. Nedostatak porodične podrške često čini depre­si­ju gorom u tim god­i­na­ma, ali raz­go­vara­jući sa njom otvoreno i iskreno zaista možeš pomoći.“

Među­tim, ima­jući u vidu ćerkin inva­liditet, njene tine­jdžerske godine mogu se kom­p­liko­vati sa pos­to­jećim prob­lemi­ma. Ako ima fiz­ič­ki inva­liditet, može doživeti nežel­jene poglede, pažn­ju ili ispade od strane njenih vršn­ja­ka zbog njenog inva­lidite­ta. Sto­ga, promene u njenom telu i osećan­ji­ma tokom puberte­ta mogu pogoršati njene pos­to­jeće nesig­urnos­ti i brige. Ako ima razvo­jni inva­liditet, njeno iskust­vo ado­les­cen­ci­je može biti preuran­jeno ili odloženo i može imati prob­le­ma da shvati mnoge promene koje se dešava­ju u njenom telu kao i soci­jal­nom okružen­ju. Za više infor­ma­ci­ja o puberte­tu i razvo­jnom inva­lidite­tu, pogledaj dru­go pitan­je u pre­vo­du Poz­na­van­je svog tela.

Da li je bol­je da tetošim moju ćerku ili da je ostavim samu kako bi mogla da postane neza­v­is­na?

Kao roditelj možeš biti u iskušen­ju da se uver­iš da je sva­ki detalj živ­ota tvo­je ćerke savršen koliko može biti. Mno­gi roditelji pokušava­ju i kom­pen­zu­ju osećan­ja kriv­ice ili sažal­jen­ja u vezi dete­tovog inva­lidite­ta dajući im pose­ban tret­man. Među­tim, ovo može biti štet­no za tvo­ju ćerku dugoročno gledano. Pos­to­ji raz­li­ka između „prak­tične podrške“ i „prekomerne pomoći“ i ti moraš uspostavi­ti ravnotežu.

Gee­ta Rao, mom­ba­js­ka savet­ni­ca za osobe s oštećen­jem sluha, kaže: „Preter­a­no hval­jen­je devo­ja­ka i žena s inva­lidite­tom često znači da će odrasti sa nere­al­nim ide­ja­ma o sebi i svo­jim sposob­nos­ti­ma. To može uti­cati na nji­ho­vo samopoš­to­van­je kada iza­đu u svet i sret­nu ljude ili situaci­je koje su kon­tradik­torne nji­hovoj sli­ci o sebi. Biti real­na od počet­ka je najbol­je što možeš da uradiš za samopouz­dan­je mlade žene.“

Savet­ni­ca Neha Trive­di doda­je: „Reč je o pronalažen­ju sred­njeg ter­e­na. Ponekad se porodice fokusir­a­ju jedi­no na dete s inva­lidite­tom, što je štet­no ne samo za ostalu decu, nego i za to dete. Preter­a­no mažen­je znači da će tvo­ja ćer­ka odrasti uvek tre­ba­jući nekog oko sebe da ura­di neš­to umesto nje i nikad neće nauči­ti da bude neza­v­is­na. Ono što tre­ba da uradiš je da je ne tre­ti­raš kao devo­jku s inva­lidite­tom, ali da se pobrineš za njene lične potrebe. Funkcional­ni prist­up je najbolji.

Na primer, ako tvo­ja ćer­ka ima oštećen­je vida, budi sig­ur­na da se ver­bal­no izražavaš u njenoj blizi­ni. Ona mož­da zna da si u blizi­ni, ali ne zna šta radiš. Dak­le, da bi se pro­ces učen­ja desio, budi ver­bal­na. Stal­no gov­ori stvari kao što je: „Ja sam u kuhin­ji, pečem luk“ jer je ovo način kojim će ona pokupi­ti infor­ma­ci­je kao i dete koje vidi. Sve dok ne počneš da se pon­ašaš preza­štit­nič­ki ili da je pot­puno zane­maru­ješ, ona može rasti sa istim infor­ma­ci­ja­ma i samopouz­dan­jem kao i tvo­ja dru­ga deca.“

 

Orig­i­nal­ni tekst prip­isu­je se zajed­ničkoj ini­ci­ja­tivi od strane Crea-e i Point of View

 

Link do orig­i­nalnog tek­s­ta na engleskom: Feel­ing good

 

Pre­v­ela: Van­ja Orlović

NOVOSTI

Usluge …IZ KRUGAVOJVODINA

Info centar za osobe sa invaliditetom
SOS telefon za žene sa i bez invaliditeta u situaciji nasilja
Besplatna pravna podrška
Psihološka podrška
Organizovanje ginekoloških pregleda za žene sa invaliditetom
Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

OBRAZOVNI RAD

Prijava za Newsletter