Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR, SEKSUALNI ODNOSI

Razbijanje mitova

Off


Biti čovek znači biti sek­su­alan“ Winder, 1983

 

Sek­su­al­nost se često izjed­nača­va samo sa sek­som. U stvari, mno­go je šira i takođe obuh­va­ta rodne iden­titete i uloge, sek­su­alne ori­jentaci­je, ero­tiz­ma, zado­voljst­va i repro­duk­ci­ju. Sek­su­al­nost se doživl­ja­va i izraža­va kroz mis­li, fan­taz­i­je, žel­je, uveren­ja, stavove, vred­nos­ti, pon­ašan­ja, vežbe, uloge i veze. Na nju utiču psi­hološ­ki, ekonom­s­ki, poli­tič­ki, soci­jal­ni i biološ­ki fak­tori. Sek­su­al­nost je priro­dan i zdrav aspekt živ­ota i deo je ono­ga što jesi.

Ipak, žene s inva­lidite­tom su retko viđene kao sek­su­al­na bića. To vodi do raznih mito­va i zablu­da oko nji­hove sek­su­al­nos­ti, koji su razotkriveni u ovom tek­stu.


Mit: Žena­ma s inva­lidite­tom seks nije potre­ban.

Veći­ni lju­di bez inva­lidite­ta, sek­su­al­nost i inva­liditet su nepovezani tereni – veći­ni, sek­su­alne žel­je žena s inva­lidite­tom kao da nepos­to­je. Ipak, real­nost je da su žene s invalidte­tom sek­su­al­na bića sa sek­su­al­nim fan­taz­i­ja­ma, osećan­ji­ma i aspiraci­ja­ma kao i svi ostali. One su u nemogućnos­ti da u pot­punos­ti izraze svo­ju sek­su­al­nost, ne toliko zbog inva­lidite­ta, već zbog pret­postavke da nisu sek­su­alne. Druge bar­i­jere uključu­ju ograničen­ja nji­hove mobil­nos­ti, neg­a­tivni društveni stavovi i man­jak eduka­tivnih, zabavnih, društvenih i zdravstvenih uslu­ga i pra­va koje dru­gi lju­di ima­ju.

(Izvor: „Sex­u­al­i­ty and Dis­abil­i­ty in the Indi­an Con­text“ TARSHI http://www.tarshi.net/publications/publications_reports_papers.asp )

Žene s inva­lidite­tom – poseb­no one sa fiz­ičkim inva­lidite­tom – su često viđene kao nevine i mis­li pop­ut „nega“ ili „pro­tek­ci­ja“ se vezu­ju za njih, čineći ih tako asek­su­al­nim. Ipak, sva ljud­s­ka bića su sek­su­al­na, bez obzi­ra da li, kada, kako ili sa kim biramo da izraz­i­mo ili ne izraz­i­mo to.

Mit: Žene sa inva­lidite­tom nisu sek­su­al­no privlačne.

Orga­ni­zaci­ja Sins Invalid, svo­jim per­for­man­si­ma o sek­su, lep­oti i inva­lidite­tu, postavl­ja mno­ga bit­na pitan­ja: „Ko je sek­si? Ko je sek­su­alan? Ko je sek­su­al­no požel­jan? Da li su lju­di koje društ­vo obeleža­va kao „lepe“ zaista više sek­si ili sek­su­al­ni od lju­di obeleženih sa „obični“? Šta je sa star­i­jim ljudi­ma, težim ljudi­ma? Šta je sa ljudi­ma s inva­lidite­tom? Da li su oni pot­puno sek­su­al­na ljud­s­ka bića iako nisu prikazi­vani u fil­movi­ma, na TV-u ili rekla­ma­ma? Šta se deša­va sa svi­ma nama kada otpiše­mo ogromne delove pop­u­lacije kao asek­su­alne ili sek­su­al­no nepoželjne?“

Šta privlači neko­ga je jed­nistveno za svaku indi­viduu i iza­z­vano je nepred­vidljivim mik­som stvari, uključu­jući ličnost, izgled, tajming, sek­su­alne fan­taz­i­je, itd. Ipak, poš­to smo okruženi lažn­im ide­ja­ma o lep­oti, pop­ut mod­ela sa nemoguće vitkim i uspravn­im telima, može biti teško da one koje se ne ukla­pa­ju u tu kat­e­gori­ju počnemo sma­trati „lep­i­ma“. Privlačnost je, iznad sve­ga osta­log, veza između dvo­je lju­di i namet­nu­ti stan­dar­di lep­ote ne mora­ju imati niš­ta sa tim.

Mit: Žene s inva­lidite­tom ima­ju „pre­naglašenu sek­su­al­nu želju“.

Poš­to su žene s inva­lidite­tom viđene kao „nevine“ i ne tre­ba da budu sek­su­alne, bilo kak­va sek­su­al­na žel­ja koju izraze sma­tra se per­verznom ili „pre­naglašenom“. To ne znači da one ima­ju nepro­por­cionalne sek­su­alne žel­je u odno­su na žene koje nema­ju inva­liditet, nego da zbog toga što ne tre­ba da izraze ovaj aspekt sebe, kada ga izraze, to je viđeno kao prob­lem.

Ovaj mit je poseb­no izražen kada su u pitan­ju devo­jke ili žene s men­tal­nim inva­lidite­tom. Poš­to lju­di koji žive s men­tal­nim inva­lidite­tom mož­da nisu naučeni sek­su­al­nim nor­ma­ma – mas­tur­baci­ja je pri­vat­na stvar, sek­su­al­ni delovi tela tre­ba da budu pokriveni među ljudi­ma, itd – oni mogu izraz­i­ti svo­ju sek­su­al­nost na društveno neprimerene načine. Ipak, to je pre rezul­tat man­j­ka infor­ma­ci­ja nego „pre­naglašen­im sek­su­al­nim“ mis­li­ma ili telom.

Vide­ti devo­jke ili žene s inva­lidite­tom kao nekog ko ima „pre­naglašene sek­su­alne žel­je“ je opas­no jer ih izlaže sek­su­al­nom zlostavl­jan­ju pod izgov­orom da one „uži­va­ju“ u tome. Niko ne zaslužu­je nežel­jeni sek­su­al­ni sus­ret a to uključu­je i osobe s inva­lidite­tom.

Mit: Žene s inva­lidite­tom ima­ju važni­jih potre­ba od sek­sa.

Skloni smo da vidi­mo određene potrebe kao osnovni­je ili fun­da­men­tal­ni­je (jelo, kupan­je, spa­van­je) od drugih (komu­nikaci­ja sa drugi­ma, sek­su­alne žel­je, intelek­tu­al­ni razvoj). Ova podela je izraženi­ja u sluča­ju devo­ja­ka ili žena s inva­lidite­tom. Ako ženi tre­ba pomoć da bi ispuni­la „osnovne“ potrebe, njene „ostale“ potrebe su viđene kao nevažne.

U real­nos­ti, bilo koja oso­ba doživl­ja­va različite potrebe u isto vreme. Na primer, žel­ja za hra­nom kada si glad­na ne mora biti niš­ta veća od žel­je za raz­gov­orm sa nekim kada si usaml­je­na. Slično tome, sek­su­alne žel­je se ne mogu jed­nos­tavno pos­ma­trati kao „sekun­darne“ naspram više „osnovnih“ potre­ba, bez obzi­ra da li neko ima ili nema inva­liditet.

Mit: Devo­jka­ma s inva­lidite­tom nije potreb­na edukaci­ja o sek­su­al­nos­ti.

Ovaj mit je grana jednog mno­go šireg mita – da niko ne tre­ba edukaci­ju u sek­su­al­nos­ti. Sek­su­al­na edukaci­ja je često pogrešno shvaće­na kao učen­je dece kako da ima­ju sex ili „dozvola za eksper­i­men­ti­san­je“. U real­nos­ti, sek­su­al­na edukaci­ja obuh­va­ta mno­go više od mehaničkog sek­sa. Uzras­tu pri­lagođe­na sek­su­al­na edukaci­ja se bavi time kako se tine­jdžeri oseća­ju u vezi sa svo­jim telima, ljubavlju, sek­su, veza­ma i zaštit­om od zlostavl­jan­ja i nasil­ja.

Neki lju­di, takođe, veru­ju da se sek­su­al­na edukaci­ja pro­tivi indi­jskoj kul­turi [1]. Zapra­vo, real­nost je ovo: dok god ljud­s­ka bića ima­ju seks, sek­su­al­na edukaci­ja nam je potreb­na bez obzi­ra na to kojoj kul­turi pri­padamo. Kul­tura je u svakom sluča­ju dinamič­na i razvi­ja se. Prakse koje su prethod­no bile deo „indi­jske kul­ture“ — kao što su sati i brak dece – sada su viđene ne samo kao štetne kul­tur­ološke prakse„ već i kao krim­i­nal­ni prestupi.

Devo­jke s inva­lidite­tom su često uskraćene i za to malo sek­su­alne edukaci­je koju nji­hovi vršn­jaci dobi­ja­ju. To je ugrađeno i u druge mitove – da žene s inva­lidite­tom nema­ju sek­su­alne žel­je, da niko neće želeti da ima seks sa nji­ma (tako da neće biti sub­jek­ti zlostavl­jan­ja) i da svakako ne mogu da ima­ju „pravi seks“ (pa nema poente pokazi­vati im kako). U real­nos­ti, sek­su­al­na edukaci­ja može osnaži­ti sve mlade žene sa znan­jem i infor­ma­ci­ja­ma kako da ima­ju sig­u­ran i zado­vol­java­juć seks, da spreče sek­su­al­no preno­sive bolesti uključu­jući HIV, zaus­tave nežel­jene trud­noće i zaštite sebe od sek­su­al­nih part­nera koji zlostavl­ja­ju.

Mit: Žene s inva­lidite­tom ne mogu da ima­ju „pravi“ seks.

Mno­gi lju­di mis­le da se seks događa samo kada muškarac stavi svoj penis u vaginu žene. U real­nos­ti, lju­di ima­ju seks na mno­go različi­tih nači­na koja nisu gen­er­al­no prikazi­vana u pop­u­larn­im medi­ji­ma ili nisu često disku­to­vana. Ljubljen­je, dodiri­van­je, mas­tur­biran­je i oral­ni seks su sve sek­su­alne aktivnos­ti, iako nisu uključene u „stan­dard­nu“ defini­ci­ju sek­sa.

Mit o „pravom“ ili „ispravnom“ načinu sek­sa može da navede žene s inva­lidite­tom da veru­ju da zbog toga što ne mogu da vide, osete ili pomer­a­ju svo­je telo na određeni način, seks nije za njih. Ali seks je za svako­ga, iako nje­govi obli­ci mogu da vari­ra­ju. Nema prav­i­la koja određu­ju šta seks može ili ne može da bude, osim da tre­ba da uključu­je pris­tanak i sig­urnost. Sek­su­al­ni činovi ne mora­ju da izgleda­ju, zvuče, mir­išu ili oseća­ju kao bilo šta osim ono­ga što zado­vol­ja­va osobe koje su uključene u njih.

Mit: Seks mora biti spon­tan.

Seks je često opi­si­van – preko fil­mo­va do knji­ga i pornografi­je – kao dvo­je lju­di koji prirod­no pada­ju u zagrl­jaj jed­no dru­gome sekun­dama nakon što ost­vare kon­takt oči­ma. To navo­di ljude da mis­le da bilo kak­vo plani­ran­je znači da više nije „prirod­no“, pa se ne raču­na kao seks. Ali u real­nos­ti, seks se često ne deša­va na pot­puno neplani­ran način. Bilo da razvi­jan­je uključu­je fler­to­van­je sa nekim u punoj pros­tori­ji, „nameš­tan­je atmos­fere“ sa muzikom i sveća­ma, prover­a­van­je da li objekat tvo­je žel­je deli tvo­ju sek­su­al­nu ori­jentaci­ju, ili raz­gov­or o tome kako tvoj inva­liditet podrazume­va da će ti mož­da tre­bati neko­liko dodat­nih jas­tu­ka ili određeno pozi­cioni­ran­je, seks je uvek pro­ces komu­nikaci­je. Ide­ja da može da se desi bez razmišl­jan­ja, pričan­ja ili plani­ran­ja je diskutabil­na. Žene s inva­lidite­tom mož­da mora­ju da uključe par dodat­nih fak­to­ra u raz­ma­tran­je pre sek­su­alnog sus­re­ta sa nekim. Mož­da tre­ba da razmis­li o trenuci­ma dana kada bol ili umor pred­stavl­ja­ju man­ji prob­lem, postavi nepro­močiv prekri­vač na krevet u sluča­ju da ima slabu bešiku, ili da jed­nos­tavno osigu­ra da ima pri­vat­nost koju želi. Ipak, to ne znači da je seks sa žena­ma s inva­lidite­tom man­je „priro­dan“ ili „pravi“ od onih koje nema­ju slič­na raz­ma­tran­ja.

Mit: Žene s inva­lidite­tom ne tre­ba da ima­ju decu.

Poš­to se od žena s inva­lidite­tom ne očeku­je da budu sek­su­alne, tako se od njih ne očeku­je da se repro­duku­ju. Izveš­taj pod nazivom „Women and Girls with Dis­abil­i­ties: Defin­ing the Issues navo­di, „ Držati nas kao bezpolne, odbacu­jući nas kao žene i sek­su­al­na bića, pomaže u spreča­van­ju da se repro­duku­je­mo, što nas drži bezopasne po društ­vo. A kada smo kat­e­go­ri­zo­vane kao one-koje-ne-odga­ja­ju, onda smo odbačene kao društveno besko­risne“.

Verovan­je je da „inva­liditet donosi inva­liditet“, i da će žena s inva­lidite­tom rodi­ti dete s inva­lidite­tom. Ipak, samo mali pro­ce­nat inva­lidite­ta je nasledan i oni se ne prenose uvek na sledeću gen­eraci­ju. U veći­ni sluča­je­va, žena s inva­lidite­tom i žena bez inva­lidite­ta ima­ju jed­nake šanse da rode dete s inva­lidite­tom (ili mno­go više verovat­no, bez inva­lidite­ta). Takođe se veru­je da žena s inva­lidite­tom neće biti sposob­na da se brine o svom dete­tu. To je samo per­cep­ci­ja. Za više infor­ma­ci­ja pogledaj ovaj sajt za roditel­je s inva­lidite­tom.

1.Kako je CREA fem­i­nis­tič­ka orga­ni­zaci­ja za ljud­s­ka pra­va sa sedištem u Nju Del­hi­ju, Indi­ja, u preve­den­im tek­stovi­ma će se često sus­re­tati podaci koji su vezani isključi­vo za Indi­ju.

 

Orig­i­nal­ni tekst prip­isu­je se zajed­ničkoj ini­ci­ja­tivi od strane Crea-e i Point of View

 

Link do orig­i­nalnog tek­s­ta na engleskom:http://www.sexualityanddisability.org/sexuality/mythbusting.aspx

 

Pre­v­ela: Van­ja Orlović

 

NOVOSTI

Usluge …IZ KRUGAVOJVODINA

Info centar za osobe sa invaliditetom
SOS telefon za žene sa i bez invaliditeta u situaciji nasilja
Besplatna pravna podrška
Psihološka podrška
Organizovanje ginekoloških pregleda za žene sa invaliditetom
Savetovalište SEKS POZITIVNI CENTAR

OBRAZOVNI RAD

Prijava za Newsletter